Postoji pregršt zanimljivosti kada je u pitanju istorija čaja, počev od njegovog nastanka pa samog rituala ispijanja. Izdvojićemo neke od interesantnijih.
- Prvi čajevi nisu imali mnogo sličnosti sa čajem kakav danas poznajemo, kako po izgledu tako i po načinu pripremanja. Najstariji čaj bio je u obliku kolačića ili briketa. Pre upotrebe briketi su bili držani iznad vatre da omekšaju a zatim su se izmrljveni kuvali u vodi kojoj se dodavao pirinač, đumbir, kora narandže mleko i još neki začini. Takav čaj je više ličio na neku vrstu čorbe nego na napitak.
- Velika Britanija je najzaslužnija za širenje običaja ispijanja čaja širom sveta.
- Uspon čaja u Britaniji je bio veoma brz a potražnja je bila toliko velika da je pored šverca i falsifikovanje čaja uzelo maha. Listove drugih biljaka neki prodavci su bojili u čaj-zeleno i prodavali ih kao zeleni čaj, pri čemu je boja koju su upotrebljavali bila otrovna. Crni čaj je bilo teže falsifikovati tako da je potražnja za njim značajno porasla.
- Pretpostavlja se da je čuveni britanski običaj “čaj u pet” smislila Ana, sedma grofica od Bedforda. Ona je u duga kišna engleska popodneva, uz partiju bridža, svojim gostima nudila čaj, uz sendviče i kolačiće. Ovaj običaj imao je i veliki društveni značaj jer su monotona popodneva pretvorena u nešto zanimljivo, prijatno i drugačije.
- U svetu se svakodnevno popije čak 2,5 milijarde šoljica čaja.
- Crni, zeleni, indijski, ruski – samo su neki od oko 1500 različith čajeva iz četiri osnovne grupe čaja: beli čaj, zeleni čaj, crni i ulong čaj.
- U Srbiji, posebno u Beogradu, čaj je ušao u modu tek krajem XIX veka a običaj okupljanja na čajankama održavao se sa većim ili manjim prekidima, sve do Drugog svetskog rata. Ugledajući se na zapadnu Evropu, bogatije porodice su organizovale čajanke kao društveni događaj. Nastojalo se ne samo da posluženje i servis za čaj budu po evropskim merilima, već se vodilo računa i o odgovarajućoj odeći, lepim manirima u ponašanju i prigodnim temamma za razgovor. U početku čajanke su se organizovale samo tokom ranog popodneva i bile su rezervisane isključivo za žensko društvo. Kasnije se ustalio i običaj da se ova okupljanja produže do večrnjih časova, pa su u njima učestvovali i muževi, nakon povratka sa posla.
Posle Drugog svetskog rata čajanke su kao vid okupljanja potpuno nestale sa društvene scene u Srbiji a povratak ili ponovni dolazak čaja u Srbiju skoro da se poklapa sa početkom novog milenijuma. Tek se u poslednjih desetak godina ponovo pojavilo interesovanje za čaj.
Izvor: knjiga “Zeleno i crno – priča o čaju”
